Етнографски институт САНУ у сарадњи са Фондацијом Конрад Аденауер, организује научни скуп Суочавање са собом, суочавање са другим. Да ли је могуће помирење на Балкану? у Београду 30. и 31. октобра 2014. године. Програм скупа ЕИ САНУ.
Минули век био је век великих ратова и страдања, век интензивних политичких потреса и промена, век изненађујућих научних и технолошких достигнућа, век бурних културних револуција… На почетку новог миленијума, свет се и даље налази усред несавладивог вртлога нових политичких, демографских, технолошких, економских, културних и друштвених изазова, али и пред озбиљним и ургентим питањима будућности и судбине људске цивилизације. Унутрашње противуречности савремених, пост модерних система вредности, као и очигледни примери њихове глобалне меркантилизације, чине да савремени човек пред овим проблемима веома често осећа немоћ, страх и неизвесност. Оваква стања провоцирају и интензивирају питања припадања и личних и колективних идентитета, као и питања проналажења и креирања модела друштвеног и политичког уређења који би био оптималан и пружио подједнаку заштиту свим припадницима друштва.
Крај другог миленијума обележио је, међутим и још један феномен глобалних размера – феномен реактуелизације народних традиција и традиционалних, али и институционалних религија. Пораст интересовања за ревитализацију и очување знања о традицији и њених различитих садржаја који су били у опасности да нестану у мору постмодерних тековина, сведочи о томе да кључно питање човечанства заправо и није питање „идеалног“ друштвено-политичког уређења планете и њених делова, већ питање духовних вредности и идеја које ће њоме владати. Претеће слике антиутопијских друштава из чувених футуристичких романа 20. века, налазе тако своју противтежу у потреби за ПОМИРЕЊЕМ као есенцијалним питањем људксе егзистенције. У овом контексту, помирење престаје да буде појам политичке комуникације или појам којим се описују послератна настојања зараћених страна да успоставе нова правила суживота. Оно престаје да буде и начин настављања живота након пораза или победе. Даље и дубље од овога, оно почиње да се тиче питања елементарног функционисања друштвених система, система који мора почивати на систему правде и једнакости, али и на неговању емпатије која омогућава сва остала помирења са било којим другим и другачијим. Ипак, основни предуслов њеног остварења јесте унутрашње помирења човека са самим собом и то кроз процес тражења и препознавања дистинктивних и универзалних одлика људског и људскости.
Помирење је истовремено и психолошка, филозофска, теолошка и антрополошка, социолошка и историјска категорија, па бисмо на овом научном скупу желели да то и покажемо, тако што ћемо изаћи из уско политичког говора о њој. Њега ћемо заменити говором о различитим аспектима и могућностима посматрања и остварења помирења: од историјских и културно искоријских аспеката овога проблема, преко питања етницитета и етничких граница, религијских идентитета и на крају, антрополошких и антропо-политиколошких сагледавања.